ТЕКСТУАЛНЕ ЦРТИЦЕ – ЗВУЧНИ ЗАПИСИ – PDF УЗОРАК
[...]
Видим ја да се он ових дана нешто растрчао. Све истражује дужнике, намирује потражиоце... Све нешто равна стање ко да му је пред главу. Мора бити да је то. Можда су га већ и звали само неће да каже. Чува онај куршум да ми га у срце испали сабајле, на дан кад буде кренуо.
Има да устане а ја ћу да знам и да не каже: „Ајде види оног певца и стави погачу да се пече“.
Тако мој човек у рат иде. Не растеже се и не гњавезда. Побегне и од мене и деце, ободе коња и у завиорену прашину на путу се претвори док дланом о длан. Само одједном – нема га.
Одатле почне чекање.
[...]
Идем да легнем у онај пусти кревет у коме ме чека, можда већ мртав Јеротије, да ми у сну дошапне да му се више не надам, или још горе – рањен Јеротије, да ми вели како му руку и ногу одсекоше доктори... ил ме чека...
Спава ми се а не смем да усним: страх ме шта ћу сањати!
Наоколо мрак. Одељује ме од деце... и прозора иза којег је опет мрак... и оџака изнад кога је све до краја неба мрак. Тама. Невидело
[...]
Још ми из памети нису изашле оне ствари што ми је Јеротије причао из прошлог рата: егзецир, па плотун, артелерија, па Приштина, па... Све сам то упамтила. Све знам шта је шта и где је шта. Може слободно неко да ме пропитује. Нигде не би погрешила. Ништа кроз ово моје сито није испало. Ево га, ту је. У глави. А и они што су са Јеротијем били у тим ратовима: Чеда, Раца, Радован из Белошевца, Будимир... Ђура, меанџија из Лапова... Све их знам. И шта су и какви су, и кога имају код куће, и какви су кад загусти – а људима очи никад видела нисам. Свеједно, све знам. Умела сам да слушам. Све памтила што ми човек говорио.
Сад се питам – шта ће мени да толико знам?
[...]
Стигла пропаст.
Велика пропаст.
Грозница.
Наскочи на човека, усели се, удави и однесе га.
Неки кажу грозница, неки веле тифус. Пегавац. Свеједно.
Били неки доктори у Сабанти. Скупили нас пред кафаном и причали шта све треба да радимо да се не разболимо и да нам деца не страдају од пошасти.
Три дана сам натирала сваку крпу из куће у цеђу. Прво попарим кључалом водом и оставим. Онда узмем, налијем цеђа и натирем. Вунено ми се све деци омалило. И онај губер исто. Не трпи врућу воду. Растезала ја после колико сам могла, развлачила док је било мокро, ал се ућебало и скврчило.
Кажу: вашка је најопаснија. Она посиса болест са човека па прескочи на здравог и сипа му болест у крв.
[...]
Утиша се ноћ. Децу ставим у кревет, на гомилу, покријем губером, а ја се вратим уз прозор. Ћути он код капије, ћутим ја овамо. Њега притисла болест мене мука. Да сам човек па да изађем и помогнем му, ал сам мајка па не дам на децу мoра да ми падне. Жао ми га онолико! И тај је неком дете. И он неком брат ил муж. Ал жао ми и мене... Шта ћу сад и како ћу?!
Деца поравнала дисање, поспали. Ко луда стојим крај прозора и загледам напоље. Сва срећа те не уђе на капију. Псето се смирило. И оно има душу да га остави да на миру умре. Ал што пред мојом кућом? Што овде? Ко да ми је мало несреће и без тога?
[...]
– Излази напоље да ти кућу не запалим, кучко српска!
Не смем да не изађем.
– Официр каже да ће да те стреља.
Деца пиште, ја обневидела од страха.
– Не сме се војсци продавати алкохол! То је кажњиво! Најстроже кажњиво!
Мора да је ухватио неког од оних што смо им чутурице напунили. Куку мене. Сад ће да ме вежу и терају у варош. Да ми је само да Лекси довикнем да ми децу пази. Јооој.
– Муж? Где муж?
– Не знам.
Посла два војника да претресу кућу. Чујем како бацају и ломе. Деца се заценула од плача.
[...]
– Која је? Да није кућна? Немој да је дирате. Не ваља се.
– Није мамо. Оволика је велика – показа од шаке до лакта – Црвена. Шарена.
Куку мене, помислим. То су оне најгоре. Има рогчић на врх главе. Од њих сам бежала кад сам по Дубовима стоку чувала, ко ђаво од крста. Нема године да неко дете не страда намртво од таквих. Мораш добро да их се пазиш.
– Ајде, у кућу. Ја ћу да видим шта ћу.
Обазрем се, ал ко за инат, нигде живе душе. Ни пред кафаном, ни друмом да иде.
– Дај ми ту мочицу и бежите одатле.
[...]
Празником се обучем, забрадим, умијем децу па и њих обучем, па одемо до цркве. Није далеко. Скупи се нас педесетак. Од кад злотвори убише попа ретко буде службе црквене. Дође онај дечкић-попић из града, ал то буде неколико пута у години. Углавном сами се снађемо. Упалимо свеће, једне за покој душа, доле, друге за здравље наших што још нису упокојени, горе. Гледамо да добро свеће усадимо у песак, да оне одозго, случајно не падну доле. То не ваља.
[...]
Деца изјурише напоље, ја останем да послујем по кући и тек с времена на време, сетим се да погледам има ли лептирића.
Негде око подне сам видела да је узлетео, кроз отворена врата излетео, и дигао се високо.
– Мамо, где се деде лептирак? Да га ниси притиснула нечим? Нема га?
– Излетео. Видела сам.
Каја потрчи да отвори врата па кад огледа наоколо разочарно рече:
– Нема га!
– Нема. Отишао.
[...]
Све кренуло и озеленело. Свуда живот забујао. Не дâ шума, не дâ небо, не дâ река да их рат омета. Само човек то не уме. Ни стока не би дала, но је човек натера да тегли и гине узалуд.
Вратим се и опет седнем. И даље ми се не спава и не улази у кућу по оваквој ноћи.
[...]
Иде квочка а за њом пилићи у низу. Чепркне, кљуцне, па шета даље. Прежим је да ми не зађе у башту и направи штету. Одједном, видим квочка дигла главу, огледа нешто, па удари трком под дуд, а пилићи за њом. Дигнем и ја главу, а оно кобац шестари небом. Видела га и одмах децу склонила. Мајка. Чува и не дâ да им се нешто деси.
[...]
Кренем да приђем, кад се створи дуга. Не хтедох ближе. Моја три пилета весела и срећна, игром забављена, а над главом им се пустила шареница од Жежеља до Дубова.
Би ми мило.
Обузе ме велика благост.
[...]
Све се могло и имало док је он бринуо и зарађивао. Нисмо оскудевали. Нисмо се ни разбацивали ал се знало: за Божић прасе, за Васкрс јагње, а за Св. Николу, риба коју је набављао у Крагујевцу. Шарана па све у крупни комади.
Сад је друго време. Ал празник је празник и ту не сме да се одступа. Има да се обележи ред.
[...]
Шта ме ово снађе? Никако да се издувам. Нико да прође путем да се посвађам. Нема швапске војске да их погано опсујем.
А унутра надима. Диже ми груди. Под грло ми чвор дошао. Не могу да дишем. Стегло. Стисло. Притиска... И исцеди једну сузу низ образ. За њом другу. Затрепери свет кроз маглу капи а груди почеше да се дижу и спуштају, саме од себе. Знам. Не смеју да ме чују. Ни деца да се не уплаше, ни ко буде пролазио, да ме не сажаљева. Заклонила сам се за кокошињац, устала, једном руком се држим за стреху а другом отирем сузе. Уједам се за доњу усну да не процичим, провриштим, зајаучем из свег гласа...
Киша по мени – киша из мене. Ни једна да престане.
[...]
Много ово траје. Нисмо се надали да ће баш оволико да се развуче. Наши, тамо, нит се враћају да најуре Швабе нит им се предају. Ови овде засели и полако хватају корен. Усталили се. Упознали наше ајдуке и повезали се. Мало-мало, па стигне абер да је нека кућа опљачкана, неки мал отет, нека жена на силу, далеко било, узета... А власт, ова њина, као истражује. Никад никог не ухвате. Шушка се да шурују. Помажу се. Једни дођу па оробе, ови други, то забашуре. Народ страда. Навелико.
[...]
Ове године поједосмо и једну лубеницу. Ивану деда Вукашин дао семке, па посејали једно десет оџака. Свака друга проклијала, а само једна заметнула. Каже Лекса, зато што није било мушких семки, нису ни родиле. Ја се у то не разумем, прву башту сам посејала тек кад је Јеротије отишао на Турке. Горе, у задрузи, нисам прилазила башти. Знало се да су моје овце и говеда.
Кад је лубеница кренула да нараста сваки дан смо ишли да је гледамо. После кад је почела да зри, мало, мало, па ова моја двојица приђу и куцкају прстом, ударају чврге, и кобајаги нешто слушају. Озбиљни ко два велика човека.
– Није још зрела.
– Неће још који дан.
И онда одмах сутра опет, куц-куц... И опет... Све док не дођоше и донеше лубенче.
[...]
Иде абер шапатом од врата до врата: наши кренули! Напали! Немци бегају а Бугари се већ разбежали. Сад ће расплет! Иду напред. Стигли већ у Стару Србију.
Мислим се нешто: сад је оно тврдо. Ових година се таворило – ми овде како знамо, они тамо, у ту Грчку, ал живи. Ама сад је тврдо.
[...]
Наши! Шуњају се тихо. Бројим: петорица. Ено их сад тамо, заклоњени комшијском оградом. Извиркују. Кад видеше да нема никог, пређоше уз моју. Претрчаше преко друма један по један. Ту залегоше. Извидница. Опазише ме.
– Јел их има наоколо? Јеси ли видела којег? – Показује ми главом у правцу Жежеља.
– Нисам данас. Јуче их било. Вукли рањенике у варош.
– Јел ишли који ка Јагодини? Јеси видела?
– Јуче нису.
– Добро. Бежи сад у кућу снајка. Још боље, у подрум. Затвори се са децом и моли се да потучемо скотове. Ми сад идемо напред, да их осмотримо, а ето брзо и других, да им семе затремо.
[...]
Учини ми се: чу точак на друму. Бацим поглед кроз прозор. Нема никог. У кафани светла погашена. Вратим се на јастук кад опет осовина шкрипну, сад тамо од шанца. Не бѝ ми тешко да опет устанем. Гвирим. Имам шта и да видим, одмах сам га познала: мој Јеротије. Пролази тамо од шанца и за собом води кљусе упрегнуто у неку двоколицу.
[...]
Велики рат је завршен за нас, Павловиће из Доње Сабантe.
Ко да је некад било „великог“ и „малог“?!
ЗВУЧНИ ЗАПИСИ
ПДФ (узорак)
Нема коментара:
Постави коментар