Утисци

Стана Шехалић, уредник издања

Тамо, одакле почињу чекања, настаје прича о њој –  невидљивој, скоро безименој српској жени без чије би мудрости и храбрости, доброте и љубави, верности и пожртвованости, моралности и осећајности, било много мање мушког јунаштва, снаге и поноса – у животу и књижевности. 

Сложена у привидној једноставности, Косара је метафора женске величине у сваком погледу: чврста у  уверењима и ставовима,  трпељива,  постојана у невољи, јасно разликује обавезу стварности од пустих снова, и само понекад себи допусти луксуз жала за недоживљеним. Под налетом великих историјских догађаја, она се одриче личних потреба и налази упориште у својој породици.

Косарина прича није само историјски (ауто)портрет жене једног доба. То је лекција о лепоти  несебичног давања које је савремени вредносни систем потиснуо. Лекција коју смо, загледани у сопствена огледала, прескочили. И можда, управо због тога, остали ускраћени за осећај задовољства и среће који је она баш ту налазила.

Јелена Стошић

„Лептир на тестији Косаре Павловић“, питка је прича испричана бираним, лаганим изразом, која непретенциозно, страницу по страницу ваја лик Косаре – српске ратнице са огњишта, оне која за своју храброст, пожртвованост и огромну, неупитну мајчинску љубав никада неће бити одликована.

Уједначеним стилским кораком, причу по причу, гради се лик ове дивне жене, да би кроз свој једноставан доживљај живота, бракa, правде, личне етике у време када је женa, yсловљена својим полом, нeвидљива и инфериорна негде у позадини актуелних дешавања, нарасла у лик хероине посвећене борби за опстанак породице и огњишта.

Роман о Косари је роман о суштини женског бића, о учитељици, видарки и хранитељки која далеко од ратиштa, дубоко у позадини светских дешавања, и сама и усамљена у неком од бројних ратом обезмужених српских села,има само један циљ, сачувати децу и дом.

Њен је фронт ту око куће у којој живи, а свака раном зором умешена погача, сваки тањир топле чорбице, свака излечена дечја прехлада једна је добијена битка. Косара из свога рата у коме, скромно се држећи своје улоге, несвесна до делања по чистом инстинкту, излази као победница.
Хвала на овој нежној причи о издржљивости и љубави.

Чита се у даху, уз осмех када Косара мудрује над питањима љубави, морала и човечности, једноставна и скромна, несвесна своје величине. Буди поштовање према свим Косарама ове земље, неустрашивим пред судбином, расплаканим само онда кад их нико не гледа.

„Лептир на тестији Косаре Павловић“, уз већ објављени роман „Лепир на бајонету Јеротија Павловића“својеврсни је књижевни диптих. Читати их у пару. 

Нада Петровић:

ОРДЕЊЕ И КОЛАЈНЕ ЗА БЕЗИМЕНЕ И БЕЗВРЕМЕНЕ

“... Доста је више, Боже драги! нек престане овај арам већ једном. Дај да и ми ситни проживимо а не да прескачемо сваку овакву ноћ и бригом оглувимо пред месечином, славујевим појем, ослепимо сикирацијом, од стра да полудимо.” –

Овако Бошко Протић од живота и преживљавања преписује муку свеколику жене која испрати свог домаћина и ратника и остане да бије своје битке крај огњишта са пуним наручјем нејачи. Жене која од муке отима видело да процепа мрклину, да сећањем обасја и као луч светлосни понесе и пренесе даље…

Овако Бошко Протић исписује судбину жене-мученице, жене хероја, жене у ратном вихору која чувајућ децу, кућу, окућницу и образ чува и успева да сачува корење, јер без корења нема ни дрвета а камоли рода и порода… Овако речима подиже споменик свим мајкама које су децу ко пилиће наткрилиле и сачувале док су им парњаци у рововима и у јуришима земљу бранили…

Овако кује ордење и колајне за све безимене и безвремене…

Овако у роману “Лептир на тестији” оставља траг у времену и заорава бразду у памћењу…

Овако његова јунакиња Косара успева да се одбрани од свега што јој доноси дан, што јој нанесе ноћ…

А хтедох да пишем о јунакињи романа “Лептир на тестији”, о Косари Јеротијевој и Великом рату… Хтедох али ме секну и заустави реченица: “Ко да је некад било „великог“ и „малог“?!”… Јес вала, не постоје велики и мали ратови него су људи ти који су горостаси или труње… Тако у рату тако у миру… Тако би јуче, тако је данас, тако увек и занавек…

И баш о том што би и јесте ова књига бележи траг у времену, да се памти и као светионик да орјентир и правац куда и како даље…

Ово је први уздах и издах након читања

Наталија Арсенијевић 

Имала сам утисак да је у књижевности премало женских ликова а упечатљивих карактера, за памћење и поистовећивање. А онда сам упознала Косару. Сва јединственост и посебност њеног лика лежи у једноставности приказа, а који је најтеже извести у занатском смислу. Праћење њеног мисаоног тока преточеног у предивне реченице типичног и архетипски нашег, матерњег језика, учинило ме је немим сведоком њеног оживљавања кроз перо и реч, кроз снажан осећај, да седим у неком прикрајку и посматрам како се пред мојим очима одвија њен мали/велики живот.

Очарана сам препознавањем: у њој су моје чукунбабе, бабе, мајка,сестре, Српкиње.

Чувар огњишта, бранилац  дома, учитељ живота – МАЈКА ХРАБРОСТ.

Сложена и комлексна а у приказу читка, питка и блиска.

И како прича одмиче и  плете своје нити, повезује је и кроз радњу и кроз паралелу дешавања, из "Лептира на бајонету Јеротија Павловића", тако и она сама, верна сенка свом домаћину, кроз назнаке повезаности душа, проживљава свој мали рат, не кроз националну трагику, не јуришом и борбом, као човек њојзин, већ кроз племенитост очувања живота, свакодневне мале битке, победе и по који пораз.

Јака и слаба, саосећајна и груба, она која нежност даје крадом а воли безрезервно.  Свака реч ове приче носи поистовећивање, буди свако оно танано осећање кроз које Косара  пролази, приживљава се са њом и подсећа на оно заборавњено: ко смо, колико велики и јаки знамо да будемо и враћа нас завичајном бићу и коренима својим, кроз сећање на све те незнане сведоке, великих дешавања, неовенчаних славом а заслужних за трајање.

Звездана Писаревић

Ово је књига која се чита из два пута. Први пут у журби, да што пре дочекамо Јеротија, да се из рата врати, а други пут натенане кроз меандре Косариног живота у ратно доба.

Оно што посебно плени је народски језик, заборављени језик обичног народа. Толико смо се трудили да говоримо граматички исправно, увели смо изме и туђице, не би ли се белом свету додворили и тако приближили, да је наш матерњи језик почео да изумире. Ова књига нас подсећа и враћа сопственим коренима.

Пратећи Косарин живот у ратно не-доба пратимо судбину обичних људи. Књига нас води кроз слике и Косарина размишљања и делања. Сећамо се морала који је владао у то време, када љубав није била приоритет, већ породица, када се неморал ванбрачног детета сурово кажњавао, нарочито од стране других жена. Оно над чим сам се посебно замислила је Косарин очух - архетип црне овце – одбаченог члана фамилије без видног разлога. Као да је то био вид колективне психотерапије где је нов нараштај имао избор: потруди се да не будеш такав јер ћемо и тебе прогнати.

Однос према Косари док је била дете: више гладна него сита, жељна ватре и топлоте, такође показује да је и она добила белег. Због таквог детињства Косара је свесна дечје крхкости и за своју децу се бори као лавица. Кад је завладао тифус она се ломи у себи између потребе да помогне болесном човеку и потребе да га отера од капије не би ли децу од болести заштитила.

Књига обилује сликама из свакодневног живота у ратно време, описано само у кратким приказима, иза којих стоје дубине страдања оних који су остали да чекају ратнике. Као што рекох, књига која се чита барем два пута и тема о којој се размишља небројено пута пошто је прочитана.